Izazovi i (ne)prilike za pravnike u Srbiji: Ostati u mestu i nadati se ili promeniti pravac?

Da li je pravni fakultet (još uvek) propusnica za sigurnu budućnost?

Svake godine septembar donosi istu priču: amfiteatri pravnih fakulteta delimično zjape prazni, broj upisanih studenata opada, a istovremeno hiljade diplomiranih pravnika već mesecima - ili godinama - uzaludno traga za poslom u struci. Rečenica koja se sve češće može čuti među kolegama, ali i u medijima, glasi: „Ostati u mestu i nadati se nečemu“ - i upravo ta rečenica oslikava egzistencijalnu dilemu sa kojom se suočava čitava jedna generacija mladih ljudi koji su završili pravni fakultet. Da li je vredelo uložiti toliko godina učenja, volontiranja i polaganja ispita, kada krajnji rezultat često bude plata koja se jedva razlikuje od one koju prima radnik bez visokog obrazovanja? Da li je realno očekivati da će se stvari promeniti same od sebe, ili je neophodno dublje preispitivanje cele profesije?

Ovaj tekst nije još jedan jadikovac nad sudbinom pravnika. Naprotiv, on je pokušaj da se na realnim osnovama sagleda trenutno stanje, da se prepoznaju obrasci koji vode u nezadovoljstvo i stagnaciju, ali i da se otvori prostor za konstruktivne odgovore. Na osnovu iskustava sa različitih strana - od onih koji tek ulaze u profesiju, preko ljudi sa dugogodišnjom advokatskom praksom, do onih koji su se odvažili na potpuni zaokret u karijeri - pokušaćemo da odgovorimo na pitanje šta danas znači biti diplomirani pravnik u Srbiji.

Smanjen broj studenata - znak opametivanja ili nemoći?

Podaci sa upisnih rokova na državnim pravnim fakultetima u poslednjih nekoliko godina dovoljno govore. Na nekim od najvećih univerziteta broj upisanih brucoša više se ne meri stotinama iznad planiranih kvota, već se, po prvi put posle dugo vremena, pojavljuju slobodna mesta. Nekadašnji prestiž ove profesije, koja je obećavala siguran posao u administraciji, sudstvu, advokaturi ili javnim preduzećima, vidno bledi. Mladi ljudi, njihovi roditelji, pa i sami profesori, sve su svesniji raskoraka između uloženog truda i onoga što tržište rada zaista nudi.

Ipak, smanjenje interesovanja za pravni fakultet ne znači automatski poboljšanje pozicije onih koji su već diplomirali. Naprotiv, akumulirani problem prevelike ponude pravnika koji datira iz prethodnih decenija neće nestati preko noći. Dok god se sistemski ne promeni odnos prema zapošljavanju u pravosuđu i javnoj upravi, dok se advokatura ne rastereti od veštačkih barijera i nelojalne konkurencije, a privreda ne ponudi više kvalitetnih pravnih pozicija, i dalje ćemo svedočiti scenama u kojima diplomci sa položenim pravosudnim ispitom konkurisu za poslove čije su plate ispod proseka za visoku stručnu spremu.

Kakve plate zaista čekaju mlade pravnike?

Jedno od najbolnijih pitanja koje se provlači kroz razgovore među pravnicima jeste visina zarade. Iskustva pokazuju da početna plata za diplomiranog pravnika, bez obzira na to da li ima položen pravosudni ispit, često ne prelazi iznos od 35.000 do 45.000 dinara. U pojedinim sredinama, naročito van Beograda i Novog Sada, i te cifre deluju nedostižno. Mladi ljudi koji su proveli godine na fakultetu, potom stažirali u sudu, polagali seriju zahtevnih ispita, na kraju pristaju na uslove rada koji su nekada bili rezervisani za poslove sa srednjom stručnom spremom.

Paradoks je tim veći što se istovremeno od pravnika očekuje sve veća odgovornost - vođenje sporova, sastavljanje ugovora od vitalnog značaja za kompanije, poznavanje domaćih i evropskih propisa, a neretko i dostupnost znatno duža od formalnog radnog vremena. Za mnoge poslodavce, angažovanje advokata ili internog pravnika postalo je trošak koji pokušavaju da svedu na minimum, oslanjajući se na činjenicu da uvek postoji neko ko će pristati da radi za manje para, ili čak besplatno - volonterski.

Upravo je volontiranje jedna od najkontroverznijih tema. Dok neki to vide kao neminovnost - fazu sticanja neophodnog iskustva - drugi ga smatraju ponižavanjem struke i glavnim razlogom što se cena rada srozava. Nije redak slučaj da pripravnik u advokatskoj kancelariji provede dve godine radeći puno radno vreme bez ikakve naknade, uz obrazloženje da će time „naučiti zanat“. Mlađe kolege koje nemaju finansijsku podršku porodice time su dovedene u gotovo bezizlazan položaj.

Advokatura - san i realnost

Mnogi diplomirani pravnici upisuju fakultet sa jasnom slikom sebe u sudnici, kako zastupaju klijente i izgrađuju ugled u društvu. Advokatura i dalje nosi određenu dozu prestiža, ali iza te fasade krije se surova računica. Upisnina u advokatsku komoru, koja u pojedinim regionima dostiže i nekoliko hiljada evra, prva je velika prepreka. Tu su zatim mesečne članarine, troškovi zakupa kancelarije, nabavke pravne literature i softvera, kao i obaveze prema državi kroz poreze i doprinose.

Početak samostalnog rada u advokaturi često podrazumeva periode bez ikakvih prihoda, ili prihode koji jedva pokrivaju osnovne troškove. Za razliku od starijih kolega sa izgrađenom mrežom klijenata, mladi advokat se susreće sa problemom pronalaženja stranaka, naročito u sredinama gde je zabrana reklamiranja tumačena rigidno. Istovremeno, konkurencija je ogromna: procene govore da u Srbiji ima više od 8.000 advokata, a broj novih koji izlaze iz pripravničkog staža svake godine raste. Rezultat je borba za svaki predmet, pritisak na spuštanje cena i enormno radno vreme.

Koliko god neko bio stručan i posvećen, realnost je da u prvim godinama advokatske karijere zarada često bude manja od one koju ostvaruju radnici u trgovini ili ugostiteljstvu. Tek nakon pet ili više godina, uz mnogo odricanja, moguće je doći do nivoa koji pruža pristojan život. To je luksuz koji sebi može priuštiti samo onaj ko istinski voli ovaj posao i spreman je da podnese višegodišnju neizvesnost.

Javni sektor - zatvoren krug i političke veze

Jedan od tradicionalno poželjnih puteva za pravnike bio je rad u javnoj upravi, sudstvu, tužilaštvu ili javnim preduzećima. Međutim, u poslednje vreme taj put je postao gotovo nedostupan bez odgovarajuće političke ili rodbinske podrške. Čak i kada se konkursi formalno raspisuju, iskustva pokazuju da su mesta već rezervisana za unapred poznate kandidate. Oni koji se oslone samo na svoje znanje i kvalifikacije, uglavnom prolaze kroz uzaludne razgovore i testiranja, trošeći vreme i novac na putovanja do udaljenih mesta gde se navodno traže pravnici.

Stalna zabrana zapošljavanja u javnom sektoru dodatno je pogoršala situaciju. Mladi pravnici bez „debele veze“ osuđeni su na privremene i povremene poslove, ugovore o delu, zamene i slične oblike rada koji ne pružaju nikakvu sigurnost. U takvim okolnostima, očekivanje da će neko napredovati na osnovu zalaganja i rezultata deluje naivno. Zato ne čudi što sve veći broj diplomiranih pravnika odustaje od te borbe i okreće se drugim horizontima.

Javnobeležničke kancelarije - obećana zemlja ili zona sumraka?

Poslednjih godina javni beležnici (notari) predstavljaju svojevrstan fenomen na pravnom tržištu rada. Iako su njihove kancelarije proširene po celoj zemlji, uslovi rada za zaposlene pravnike veoma variraju - od relativno pristojnih plata do izuzetno niskih primanja, uz obavezno prekovremeno radno vreme i obiman administrativni posao koji ne zahteva puno pravničkog znanja. Često se može čuti da su notari „zatvoreni krug“ u kome vladaju ista pravila kao i u državnim organima: nepotizam i jak uticaj političkih i ličnih veza.

Istovremeno, priče o zapošljavanju lica sa srednjom stručnom spremom na mestima koja bi trebalo da pripadnu diplomiranim pravnicima nisu retkost. To ukazuje na to da poslodavci u notarijatu, slično kao i u drugim sektorima, teže da smanje troškove, dok kvalifikovanim pravnicima ostaje izbor između volontiranja ili posla sa platom od 30.000 do 40.000 dinara. U malim sredinama, u kojima je izbor poslova ograničen, i takva pozicija postaje predmet velike borbe.

Velika konkurencija i pad cene rada

Zajednički imenilac za sve segmente pravne profesije jeste višestruko povećanje broja pravnika u odnosu na realne potrebe društva. Pre dve decenije, advokata je bilo nekoliko puta manje nego danas, a pravni fakulteti su proizvodili daleko manji broj diplomanata. Ekspanzijom privatnih fakulteta, od kojih su neki stekli reputaciju „štancovanja diploma“, tržište je postalo zasićeno. Kada na to dodamo i činjenicu da privreda Srbije ne stvara dovoljno novih radnih mesta za visokoobrazovane kadrove, dolazimo do situacije u kojoj diplomirani pravnik sa pravosudnim ispitom konkuriše za istu poziciju kao i desetine drugih, a poslodavac bira onog koji pristaje na najnižu cenu.

U takvom okruženju, kolege koje prihvataju niske plate često bivaju kritikovane da obaraju cenu rada i čine medveđu uslugu celoj struci. Međutim, nije na odmet razumeti i drugu stranu medalje: mladi ljudi koji nemaju nikakvu podršku moraju od nečega da žive. Pitanje je samo da li je dugoročno održivo prihvatati poslove od kojih se ne može priuštiti ni skroman život, niti stvoriti bilo kakva ušteđevina. Upravo ta spoznaja tera sve veći broj pravnika da potraže alternativu izvan struke.

„Predaja“ ili mudra odluka - zaokret u karijeri

Jedan od najzanimljivijih trendova poslednjih godina jeste odlazak pravnika u potpuno druge sfere. Na internetskim forumima, ali i u stvarnom životu, sve češće se susreću priče o ljudima koji su nakon diploma i pravosudnih ispita odlučili da uče programiranje, digitalni marketing, grafički dizajn, ili da se bave pisanjem, konsaltingom i drugim poslovima koji im omogućavaju rad sa klijentima iz inostranstva. Ta promena nije uvek laka, ali je mnogima donela veću finansijsku stabilnost i osećaj kontrole nad sopstvenim životom.

Nekadašnji student prava koji provede godinu dana učeći osnove web razvoja može dobiti prvobitno plaćenu poziciju sa platom od 50.000 do 60.000 dinara, sa mogućnošću brzog rasta. Nije zanemarljiv ni podatak da u IT sektoru napredovanje ne zavisi od političkih veza, već od znanja i rezultata. Naravno, ni tu nije zlatno doba - konkurencija je i ovde sve oštrija - ali razlika je u tome što se uloženi trud vrednuje novcem koji omogućava normalan život, a ne tapkanje u mestu godinama.

Druga popularna opcija jeste odlazak u inostranstvo. Mnogi mladi pravnici, suočeni sa nemogućnošću pronalaska posla u Srbiji, odlučuju da sreću potraže u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj ili skandinavskim zemljama. Ponekad se zaposle u struci - u advokatskim kancelarijama koje posluju sa klijentima sa Balkana - ali još češće rade potpuno drugačije poslove, od vožnje kamiona do rada u logistici, i pritom ostvaruju višestruko veće prihode nego što bi ikada imali u domaćoj advokaturi. Diploma pravnog fakulteta tako postaje tek uspomena na jednu fazu života, a ne osnov za budućnost.

Da li je ceo sistem postao sam sebi svrha?

Kada se iz današnje perspektive sagledaju svi problemi - prevelik broj studenata, nerealna očekivanja, volontiranje kao norma, niske plate, zakonske barijere i monopol u advokaturi, korupcija u javnom sektoru - nameće se pitanje nije li sama profesija dovedena u poziciju da služi sama sebi, umesto da služi društvu. Visoke upisnine u advokatske komore, koje u nekim slučajevima iznose i 4.000 evra, dok deca advokata prolaze sa simboličnim iznosima, direktan su primer kako sistem reprodukuje povlastice i guši konkurenciju.

Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći i rasprave oko toga ko će je pružati - advokati, nevladine organizacije, pravne klinike - takođe otkriva dublju krizu identiteta. S jedne strane, postoji potreba da se najugroženijim građanima omogući pristup pravdi. S druge, advokati se plaše da će taj vid pomoći dodatno srozati cenu njihovog rada. Ipak, čini se da je osnovni problem što se krug onih koji mogu sebi da priušte kvalitetnu pravnu uslugu sve više sužava, dok se broj onih koji bi je pružali povećava.

U čemu je izlaz? Preuzimanje odgovornosti i celoživotno učenje

Pesimizam koji provejava kroz većinu priča mladih pravnika potpuno je razumljiv. Kada neko uloži godine života u obrazovanje i na kraju bude dočekan platom od 35.000 dinara, prirodno je da se javi osećaj besmisla. Ipak, upravo u tome leži i potencijal za promenu. Umesto pasivnog čekanja da se sistem popravi (što se neće dogoditi brzo), pojedinac može izabrati da preuzme aktivnu ulogu u oblikovanju svoje karijere.

Prvi korak je odustajanje od iluzije da diploma garantuje posao. Drugi je spremnost na prekvalifikaciju i učenje novih veština koje tržište zaista traži. Treći je, možda najvažniji, izgradnja mentalnog sklopa u kome se neuspeh na jednom polju ne doživljava kao lična propast, već kao signal da treba probati nešto drugo. U svetu u kome se radna mesta rapidno menjaju, najveća vrednost postaje fleksibilnost.

Za one koji ipak žele da ostanu u okvirima prava, postoji niz niša koje tek treba razviti: pravo intelektualne svojine, zaštita podataka, usaglašenost poslovanja (compliance), medijacija, poresko savetovanje i druge oblasti u kojima potražnja raste. Samo što za te oblasti više nije dovoljno samo oslanjati se na znanje stečeno na osnovnim studijama; potrebno je stalno usavršavanje, praćenje evropskih regulativa i često - znanje stranih jezika.

Umesto zaključka: između borbe i prilagođavanja

Rečenica „ostati u mestu i nadati se nečemu“ savršeno sažima unutrašnji konflikt sa kojim se suočava veliki broj diplomiranih pravnika u Srbiji. Nadati se da će se otvoriti konkurs za državni posao, da će advokatska kancelarija početi da donosi prihode, da će javni beležnik povećati platu - sve su to varijante iščekivanja spasa spolja. Istorija pokazuje da takvo čekanje retko donosi zadovoljstvo.

Alternativa nije bekstvo u očaj, već realna procena sopstvenih mogućnosti i hrabrost da se donesu teške odluke. Nekima će to značiti upornost u advokaturi uprkos svim izazovima, jer ljubav prema toj profesiji nadjačava sve prepreke. Drugima će to biti prelazak u IT, grafički dizajn, ili čak potpuno fizički posao u inostranstvu. Trećima će to biti otvaranje sopstvenog posla koji nema direktne veze sa pravom, ali koristi analitičke veštine stečene na fakultetu. Nijedna od tih odluka nije manje vredna, niti je sramota odustati od nečega što ne funkcioniše.

Najvažnije je da mladi pravnici ne dozvole da ih sistem ubedi da su oni ti koji ne vrede. Problem nije u njima, već u strukturnoj neusklađenosti između obrazovnog sistema i tržišta rada. Dok se ta neusklađenost ne otkloni (a to je dug proces), pojedinačna akcija je jedini način da se izbegne sudbina „jednog iz armije nezaposlenih pravnika“. Bilo da je reč o učenju web programiranja, odlasku na sever Evrope ili vođenju sopstvene male advokatske kancelarije u manjem mestu, ključ je u preuzimanju odgovornosti i napuštanju zone komfora.

Ako ništa drugo, diploma pravnog fakulteta ostaje trajno svedočanstvo o sposobnosti da se izdrži višegodišnji pritisak, da se ovlada složenom materijom i da se misli logički. To su veštine koje se mogu primeniti u gotovo svakoj sferi. Ostati u mestu i nadati se nečemu - ili krenuti napred, pa makar i u nepoznato? Odgovor na to pitanje svako mora pronaći sam, ali jedno je sigurno: vreme provedeno u čekanju se ne vraća, a svet se neprekidno menja. Ko se ne menja sa njim, ostaje na peronu.

Reč utehe za kraj

Društvene mreže i forumi prepuni su priča o razočaranju, ali su puni i primera ljudi koji su uspeli - bilo u struci, bilo van nje. Niko nije uspeo preko noći, ali gotovo svi dele jednu zajedničku crtu: nisu odustali od ideje da imaju pravo na dostojanstven život i pristojnu zaradu. Upravo u toj odluci leži ključ. Kada dovoljno veliki broj mladih ljudi prestane da pristaje na uslove koji ih ponižavaju, promeniće se i ponašanje poslodavaca. A do tada, znanje, upornost i otvorenost za nove puteve ostaju najjači aduti.

Bilo da ste apsolvent prava koji upravo razmišlja o pripravničkom stažu, ili diplomirani pravnik sa višegodišnjim iskustvom koji više ne može da podnese plate od 40.000 dinara, znajte da niste sami. Iza svake priče o nezaposlenom pravniku stoji čovek koji zaslužuje poštovanje, a ne sažaljenje. A odluka o sledećem koraku - bila ona ostanak u mestu ili potpuni preokret - isključivo je vaša.